Епископ Игњатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност...

По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игњатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.

Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.

У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Православни богословски факултет Универзитета у Београду изабрао ге је 26. јуна 2018. године за декана факултета у периоду од 1. октобра 2018. до 30. септембра 2021. године.

Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.
Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.

Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игњатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.

1989. „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
1990. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
1991. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
1994. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
1995. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
1995. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
1995. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
1995. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
1995. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
1995. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
1995. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
1995. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
1995. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
1995. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
1995. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
1995. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
1995. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
1995. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
1996. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
1997. „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
1998. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
2000. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
2001. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
2002. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
2003. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
2003. „Светост у литургијском схватању“
2003. „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.